Архимандрит Тихон (Ракићевић)

ИКОНА У ЛИТУРГИЈИ

У књизи „Икона у Литургији – смисао и улога“ аутор настоји да срочи и покаже синтезу монашко-исихастичког и литургијско-есхатолошког богословља, конкретно Православног Иконословља.

Већ прва реченица увода јасно нам указује циљ овога рада „Икона је један од карактеристичних и обавезних чинилаца православног поимања богословља и духовности. Како је, са друге стране, богослужење Цркве (и то првенствено Литургија) оно у чему се испуњава њен смисао, суочавамо се питањем њиховог међусобног односа, тј. питањем који је и какав је литургијски смисао иконе.“. На то питање студенички писац одговара у овој књизи.

Да кажемо само укратко да у 1. делу овога рада, после опширних поглавља о икони у Библији и историји, писац говори о хришћанској иконографији у време Васељенских Сабора и нарочито у периоду борбе Цркве са иконоборством, и о обнови иконографије после тога. Други део књиге, који је и најважнији и најопширнији, говори о Икони у Литургији, где су обрађене теме: Икона као богослужбени водич, Икона у Храму и Богослужењу, Икона и Богоопштење, Икона и Евхаристија, Икона и Есхатологија. Свако од ових поглавља обрађено је темељно, уз коришћење мање више све релевантне литературе доступне аутору на више језика.

Конкретно, пак, оба дела овога рада подељена су на по пет поглавља. Други, по нама оригиналнији и значајнији део рада има 5 поглавља следећег садржаја:

Прва глава разматра утицај иконе на развијање свести о Постојању духовног света. Икона уводи у здрави, благодатни мистицизам Цркве, који је нераскидив са светотајинским животом, јер Еклисиологија и Духовност – Црква и монаштво у њој – имају исту духовну основу и потку. Из даљег излагања се види да Икона сабира ум, да је учитељица молитве. Она је Покретач духовног, подвижничко-благодатног живота ради сједињења у лично-саборној заједници са Богом.

Другој глави разматра Икону као богослужбену стварност, која нас уводи у невидљиву стварност Храма; открива нам Храм и Богослужење као место откривења славе Божије – место Богојављења. Иконе су,  вели аутор,  знаци Присуства Светога усред Светих. Кључ за разумевање иконе је Личност Христова, јер оно што Приказују, изражавају и откривају Иконе јесте Личност Богочовека окруженог Црквом верних. У том смислу се разоткрива тесна веза богослужбених текстова и Иконе. Икона се подудара са Јеванђељем, и има тајноводствену улогу, као и свето Писмо.

У трећој глави се Посебно истиче Повезаност Иконе са Личношћу Христовом. Сваки портрет „оприсутњује“ Приказану личност, али Христос и Светитељи у Иконама заиста Присуствују благодатно јер Иконе су по Св. Јовану Дамаскину – „Божанске енергије судови“ (PG 94,1249). Овом истом енергијом, тј. Благодаћу Светога Духа, остварује се и Литургијско Сабрање Цркве као Тела Христовог, где литург и сви верни заједничаре са свима Светима у Једноме Христу. У истој глави се разјашњава какво виђење пружа Икона: то је виђење Прослављеног Лика Божијег и Лика Његових Светих, дакле Прослављеног тела Христовог. Ликовни Приказ васкрслог историјског Тела Христовог, материјалног, али са есхатолошким особинама и својствима, ослобођеног од трулежности и ограничења овога света и Природних закона. Потврда и испуњење и искуство – и причешће=заједничење – овога јесте Света Евхаристија. Зато је Православни Храм, кад се у њему свештенослужи Света Литургија, основно доживљајно место живог искуства гледања и созерцања Светих у њиховим Иконама. Сама Света Литургија захтева иконографске ликове Светих и њихово оприсутњење у храму, на Сабрању заједнице Светих – Цркве.

У четвртој глави се Литургијско Сабрање сагледава као заједничарење у два вида: с једне стране, верни светотајински заједничаре са Светима током јерургије Божанске Евхаристије, а, с друге стране, и молитвено гледајући Свете Иконе у којима су Свети тајанствено Присутни. Литургија остварује и изграђује Тело Христово, које Икона Показује тако што ставља пред очи и срца верних ликовни израз онога чега су они чланови, тј. Показује Тело Цркве која је Тело Христово. Свети, који су благодатно присутни у Иконама и у Литургији, Духом Светим, иконолошки и мистагошки, учествују у ономе у чему учествују као верни, тј. као живи удови Христови, као што њихови обрасци и узори онтолошки учествују у Литургији. Икона христова сведочи о стварности Небоземне Евхаристије, о јединству земаљске и небеске Цркве.

Последња глава – Пета, на више начина сагледава икону из есхатолошке перспективе. Говорећи о откривењу нове твари, у Икони се открива Повезаност Иконе са догађајима прошлости, али и са Догађајима будућности, који су литургијски, у Духу Светоме, већ присутни и нама доступни, причастни. Икона указује на Будуће Царство славе, показује га и повезујћи нас са њиме, и ова повезаност даје Икони прави смисао. Света литургија, која мистагошки иконизује будуће Царство Божије, јесте природни простор и атмосфера за улогу и функционисање православне Иконе. Део Пете главе односи се на олтарску преграду – иконостас посматран кроз призму нашег ишчекивања христа Судије.

Аутор се још бави и литургијским схватањем времена и историје у Икони. Због своје есхатолошке поруке, Икона је и овострана али још више онострана, и она одговара на човекову жеђ за оностраним, за есхатолошким Царством Божијим. Она показује литургијско привођење историје у есхатолошко јединство с Богом све творевине, и осмишљава однос овога света са Будућим веком. Историја и Есхатологија су нераздвојне у Икони, као што су то и у Литургији. Јављајући нам Есхатологију – Последње ствари и Последњи незалазни дан Икона нам јавља и објашњава и историју у њеном прочишћеном виду. Сврха иконе у историји је да нас управља и усмерава ка пуноћи времена, која је почела, наступила, инаугурисана са Христовим Оваплоћењем (Гал.4,4), које Црква прославља и у коме партиципира Иконом и Богослужењем, Литургијом у Храму, којом улази у Ново време, у Нову твар. Ту се превазилази подела времена на прошлост, садашњост и будућност. Све ово је, пак, могуће због христоцентричности Иконе и Литургије, јер обе су најтешње везане за Личност Богочовека Христа.

По есхатолошком смислу, на врху целог овог рада је тема Христа – Спаситеља и Судије и Обожитеља свега створенога. Промисао или тачније Икономија = Домострој спасења Христа Богочовека, већ сада нам открива и антиципира „небо ново и земљу нову”, које „по обећању Његовом чекамо” (Отк.21,1; 2Петр.3,13). Ту се најбоље види да је Есхатологија већ почела, да су отпечаћене речи пророштва о Доласку Христовом, „јер је време близу” (Откр.22,10–12). Икона, и сама и особито у Литургији, отвара нам прозоре Откривења кроз које видимо да Господ долази ускоро.

Икону, закључује преподобни писац на крају, изнедрила је Црква – невеста Христова, и Дух Свети, Који у њој обитава и Који са нама у Литургији уздасима неисказаним зове у нашим срцима: Авва, Оче! Призивајући Долазак Јединородног Сина Очевог, Прворођенога међу многом браћом.

Препоручујемо читаоцу пажљиво читање и уживљавање у сваку од ових тема, које аутор излаже са љубављу и познавањем, како се ретко код нас среће. Посебно препоручујемо пажљиво читање Епилога ове јединствене богословско-иконолошке студије код нас, која долази из Свете Студенице, и која носи њен печат и благослов и благодет.

(из предговора Владике Атанасија)