У књизи „Икона у Литургији – смисао и улога“ аутор настоји да срочи и покаже синтезу монашко-исихастичког и литургијско-есхатолошког богословља, конкретно Православног Иконословља.

Већ прва реченица увода јасно нам указује циљ овога рада „Икона је један од карактеристичних и обавезних чинилаца православног поимања богословља и духовности. Како је, са друге стране, богослужење Цркве (и то првенствено Литургија) оно у чему се испуњава њен смисао, суочавамо се питањем њиховог међусобног односа, тј. питањем који је и какав је литургијски смисао иконе“. На то питање студенички писац одговара у овој књизи.

Пре нешто више од године дана, седећи на трему горње Испоснице Светога Саве, док се непрозирна ноћ спуштала на шуме и планине које су нас окруживале а пролетња хладноћа полако увлачила у кости, први пут сам од оца Архимандрита Тихона Ракићевића чуо како он већ неколико година, тихо и посвећено,  у посебној сабраности и са великим стрпљењем пише једну несвакидашњу књигу. Књигу која се не пише  из радозналости, истраживачког порива или простог људског надахнућа и знатижеље. Ово је била књига друге врсте. Њена другачијост потекла је како из другог порекла којег је имала тако и из другачијег садржаја књиге.