Архимандрит Тихон (Ракићевић)
БОРБА ЗА ДОСТОЈАНСТВО
Пре нешто више од године дана, седећи на трему горње Испоснице Светога Саве, док се непрозирна ноћ спуштала на шуме и планине које су нас окруживале а пролетња хладноћа полако увлачила у кости, први пут сам од оца Архимандрита Тихона Ракићевића чуо како он већ неколико година, тихо и посвећено, у посебној сабраности и са великим стрпљењем пише једну несвакидашњу књигу. Књигу која се не пише из радозналости, истраживачког порива или простог људског надахнућа и знатижеље. Ово је била књига друге врсте. Њена другачијост потекла је како из другог порекла којег је имала тако и из другачијег садржаја књиге. Главна личност ове књиге, на известан начин, начин скривен од очију овога света и његове логике, надахнула је игумана Mанастира Студенице да јој посвети неколико година свога живота и да је oпише. Писац је, тако ми се тада обзнанило, позван на ово писање као на својеврсну службу. Јер његов задатак није био једино у томе да напише једну у низу људских биографија, да акривично анализирајући све доступне изворе виртуозно и до детаља реконструише ову страшну повест. Нити је требало да он својим писањем укаже само на етичке, правне, криминолошке, медицинске, психолошке и пенолошке аспекте овог случаја. Требало је да он пером и речима, уместо кичицом и бојама наслика икону Миличиног мучеништва. Не фотографију, не обичну слику. Икону. И то је урадио.
Зато ова књига представља својеврсни наставак древних хришћанских мученичких аката, и то на више начина. И по томе што су у њу уткани судски документи који хладним и суздржаним вокабуларом правне процедуре говоре о ономе шта се тог кобног дана догодило, што је, као што знамо, најстарији слој овог књижевно-правног жанра. И по томе што су јој придодати записи и сведочанства очевидаца и учесника у овој трагедији који немају правни карактер него су плод личних искустава и доживљаја, како се поменути жанр даље развијао. И по томе што је сав тај материјал на крају уобличен и заокружен срцем и умом, вером и језиком, описивањем и тумачењем писца, у овом случају – студеничког архимандрита.