СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА МАНАСТИР СТУДЕНИЦА
ЦАРСКА ЛАВРА
Књижара
Контакт
Конак Новости

Архимандрит Тихон (Ракићевић)

БОРБА ЗА ДОСТОЈАНСТВО

Пре нешто више од године дана, седећи на трему горње Испоснице Светога Саве, док се непрозирна ноћ спуштала на шуме и планине које су нас окруживале а пролетња хладноћа полако увлачила у кости, први пут сам од оца Архимандрита Тихона Ракићевића чуо како он већ неколико година, тихо и посвећено,  у посебној сабраности и са великим стрпљењем пише једну несвакидашњу књигу. Књигу која се не пише  из радозналости, истраживачког порива или простог људског надахнућа и знатижеље. Ово је била књига друге врсте. Њена другачијост потекла је како из другог порекла којег је имала тако и из другачијег садржаја књиге. Главна личност ове књиге, на известан начин, начин скривен од очију овога света и његове логике, надахнула је игумана Mанастира Студенице да јој посвети неколико година свога живота и да је oпише. Писац је, тако ми се тада обзнанило, позван на ово писање као на својеврсну службу. Јер његов задатак није био једино у томе да напише једну у низу људских биографија, да акривично анализирајући све доступне изворе виртуозно и до детаља реконструише ову страшну повест. Нити је требало да он својим писањем укаже само на етичке, правне, криминолошке, медицинске, психолошке и пенолошке аспекте овог случаја. Требало је да он пером и речима, уместо кичицом и бојама наслика икону Миличиног мучеништва. Не фотографију, не обичну слику. Икону. И то је урадио.

Зато ова књига представља својеврсни наставак древних хришћанских мученичких аката, и то на више начина. И по томе што су у њу уткани судски документи који хладним и суздржаним вокабуларом правне процедуре говоре о ономе шта се тог кобног дана догодило, што је, као што знамо, најстарији слој овог књижевно-правног жанра. И по томе што су јој придодати записи и сведочанства очевидаца и учесника у овој трагедији који немају правни карактер него су плод личних искустава и доживљаја, како се поменути жанр даље развијао. И по томе што је сав тај материјал на крају уобличен и заокружен срцем и умом, вером и језиком, описивањем и тумачењем писца, у овом случају – студеничког архимандрита.

Да би се разумела ова књига, неопходно јој је прићи кроз њен основни појам, оно о чему она на суштински начин казује. Тај појам и такав начин су сведочење односно мартирија не само Милице Костић него и писца овог дела. Уколико грчкој речи мартир (μάρτυς, υρος, ὁ) приступимо дијахронијски и сагледамо је у историјском развоју и семантичким изменама њеног садржаја, видећемо да се унутрашња развојна динамика овог термина на различите начине одражава у овој књизи.
Она говори о мартирији Милице Костић, која жртвовањем сопственог живота посведочује Оног у кога верује – Христа и Оно по чему живи – Јеванђеље; она говори и мартирији Миличиних рођака и пријатеља, десетина и стотина сведока који су нешто видели и о томе оставили сведочанство; она на крају говори и о мартирији оца Тихона, који се сећа – чува од заборава и брани сећање на Милицу на најбољи начин на који зна и уме, начин монашки: уткивајући је у молитву и остављајући запис, пишући свештени спомен на њено страдање.
Иако је ова књига о Милици Костић директно повезана са људским правима у сфери нарушавања полних слобода, индиректно гледано, она их у ствари надилази и тиче се много ширих аспеката овог феномена. Ту је пре свега реч о очувању темељних димензија људске личности, ненарушивог права сваког људског бића на живот у слободи и достојанству.
Живимо у временима када лернијска хидра, људског и не само људског зла, све отвореније показује своја изопачена лица. У временима насиља, непоштовања људских права и слобода и злоупотреба људске личности. У таквим временима, под таквим сивим и непрозирним облацима страха и безнађа, све је теже на нивоу свакодневног људског постојања, угледати светло наде и доживети макар кратку посету оптимизма. Пример Милице Костић, трагичан и страшан по ономе што јој је претило а узвишен, на један антички, и свештено потресан, на један жртвено-хришћански начин, представља јарки зрак светлости који просеца и пробија како те облаке страха тако и маглуштину безнађа. Њена жртва, њена крв, нећу исхитрити ако будем рекао крв мученичка, може да послужи као семе наде и извор надахнућа за безбројне генерације нових бораца за људско достојанство, доброту и правду уколико будемо умели да је као такву сагледамо и примимо. Као што смо смогли снаге и имали мудрости да донесемо Маријин закон – закон о посебним мерама за спречавање кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, тако треба да установимо и Миличин дан – дан у коме бисмо се истовремено сећали ове неумрле девојке и васпитавали за слободу, достојанство и поштовање сваке људске личности и активну борбу за такве, данас и овде тако потребне а толико одсутне, идеале. Владимир Вукашиновић
У Земуну, понедељак, 2. септембар,
на дан Миличиног скока – сведочења,
2013. године
ЖИТИЈА СВЕТИХ ЛИНКОВИ
ПРАВОСЛАВНИ
БОГОСЛОВСКИ
ФАКУЛТЕТ
У БЕОГРАДУ